Da li je baš odugovlačenje toliko ružna navika?
Generalno mišljenje je da odugovlačenje spada u lošu naviku. Po meni, nije to baš tako crno belo i odgovor nije baš toliko jednostavan. Ali dok dam neki svoj stav o tome, hajde prvo da vidimo šta sve spada u odugovlačenje ili prokrastinaciju. Odugovlačenje je odlaganje važnih obaveza sve dok njihovo završavanje ne postane hitno ili dok se ne približi krajnji rok za izvršavanje određenih aktivnosti. Prokastrinacija se često sreće kako u poslovnom svetu isto tako i u privatnom.
Da vidimo neki od primera. Recimo da smo planirali da očistimo kuću u nedelju, ali onda su se u međuvremenu pojavili iznenadni treninzi naših tinejdžera koje treba da odvezemo i vratimo, pozvali su nas prijatelji da idemo u šetnju po planini, a pre toga smo morali da odemo u neku nabavku jer nećemo imati šta da jedemo kada se vratimo. A onda se najavila mnogo dobra prijateljica koja živi u inostranstvu da je slučajno naišla poslovno do vašeg grada, pa bi želela da se vidi sa vama uveče, a niste se videle možda deset godina. Uh, šta nam je sada činiti? Da li odlaganje čišćenja kuće spada u prokrastinaciju? Zapravo, mi smo planirali da počistimo kuću, a da se vidimo sa prijateljicom nismo, kao ni šetnju po planini. Šta dobijamo, a šta gubimo ako izvršimo prokrastinaciju nad čišćenjem? Šetnja po planini i viđenje sa prijateljicom treba da budu prioriteti, kao i vožnja dece. Deca sutradan neće pamtiti da li je bilo prečisto u kući, pamtiće koliko ste bili tu za njih kada im je to bilo potrebno. U ovom slučaju nije loše da se odloži aktivnost čišćenja. Ali, jao, ako pomerimo za ponedeljak, nemoguće je uklopiti. Da li će čišćenje ostati za sledeći vikend. Šta onda ako se opet pojave neke prioritetnije u tom trenutku aktivnosti. Ima više načina kako možemo da razrešimo ovaj problem. Svakako nije smak sveta ako nam se kuća ne blista. Prelepo je da je sve na smom mestu, mirišljavo i kristalno čisto. Ali, zaboga, pa vremena su se promenila. To mogu samo domaćice da priušte sebi ili one žene ili muškarcima kojima je čista kuća na vrhu svih prioriteta. Meni jeste bilo dok su mi deca bila mala. Na uštrb svog zdravlja ja sam morala sve perfektno da počistim nedeljom, da operem i sklopim veš, da sudovi budu svi na svom mestu, da se sve blista, da su sve posteljine kristalno čiste, da podovi blistaju,... Čistila sam do iznemoglosti pored svih drugih obaveza i dok su me deca ometala. I, znate šta, shvatila sam da sam preterivala. I danas volim da je sve kristalno cisto i sređeno, i tako se veoma prijatno osećam, ali nije više toliko čisto. Osnovnu higijenu naravno održavam, ali sve u granicama normale. Veš se nalazi po korpama i čeka peglanje i sklapanje. Pa dobro. Neka čeka. Od kada je manje čisto i imamo psa, mačku i još neke životinje, svi smo mnogo zdraviji i ne razboljevamo se.
Ako nismo počistili kuću u nedelju, a nemamo ponovo vremena preko nedelje da čistimo, možemo to čišćenje da podelimo na taskove i da tim taskovima dodelimo prioritete. Na primer, higijena u kupatilu je nešto najosnovnije, pa prvom prilikom kada nam naiđe slobodan trenutak, možemo da sredimo kupatilo. Usisavanje ćemo da ostavimo za drugi put. Čist pod u kuhinji je takođe prioritetan, odmah nakon čistog kupatila, pa ćemo to prvom prilikom da počistimo. Zaista nema potrebe svakog dana usisavati, brisati prašinu, prozore itd.. Opsednutost čišćenjem spada u ozbiljan psihološki poremećaj poznat kao opsesivno-kompulsivni poremećaj i treba se sa tim izboriti što pre. Naravno, sređivanje sudova je nešto što se radi na svakodnevnom nivou. Ali i tu nekad ne treba da nas grize savest da sudove ostavimo u sudoperi preko noći nesređene. Moramo sebi nekada da damo oduška i sklonimo pritisak sa nas. Jeste da sam za disciplinovanost, ali to može da dovede i do bolesti.
Prokrastinacija nastaje za neke aktivnosti kada se prezasitimo njima i kada njihov prioritet spustimo.
Nameće se još jedno pitanje, a koje se tiče izuzetno zauzetih ljudi. Da li je možda prokrastinacija zdrava? Naime, danas se izuzetno brzo živi. Nekako je sve više obaveza i zahteva koji dolaze sa svih strana. Velike su promene na sve strane. Prokrastrinacija može i da pomogne mnogima da se oslobode stresa. Ne bi mnogi možda odugovlačili sa nekim obavezama da im to nije potrebno u datom trenutku. Mnogi mogu i zdravlje da sačuvaju na taj način. Ovakvo viđenje je mnogima verovatno pogrešno i prokrastinaciju svrstavaju u nešto što je loše.
Da li smo lenji ako odugovlačimo i odlažemo? Za neke možemo to da kažemo, ali za jako zauzete ljude i ne, jer oni ne prestaju da završavaju obaveze sve vreme. Problem kod prezauzetih ljudi može da bude taj što mogu da stvore osećanje lenjosti kada neke obaveze odugovlače i stvore sebi onda osećanje prezasićenosti. Lenji bi trebalo da porade na tome i vide šta ih odbija od izvršavanja nekih obaveza i kako da ih učine sebi pristupačnijim da bi se pokrenuli da ih obave.
Ja sebi praštam prokrastinaciju. Od kada je primenjujem, osećam se opuštenije i pod manjim pritiskom.
Da vidimo sada zašto ulazimo u prokrastinaciju kod nekih aktivnosti. Osnovni razlozi su: 1) motivisanost; 2) premor i prezasićenost; 3) perfekcionizam; 4) teški i kompleksni zadaci
1) Motivisanost
Nismo dovoljno motivisani da bismo neku aktivnost uradili. Naravno, ima puno dosadnih stvari koje treba uraditi. Pitanje je kako im pristupiti i kako se naterati uraditi smrtno dosadnu stvar? Ja to veoma jednostavno rešavam. Često se i ne pitam da li mi je nešto dosadno ili nije, jer znam da se treba uraditi. Uvek se nosim mišlju da ću se lepo osećati kada je završim i da ću biti ponosna na sebe jer sam uradila nešto što mi nije prijalo. Gledam i samu suštinu i sa kim je sve povezana ta aktivnost. Na primer, jako mi se spava, umorna sam, a decu treba odvesti na trening i vratiti ih posle. To bi bilo da peti put sednem u auto tog dana. Da li ću mrzovoljno krenuti? Pa, ne. Uđem u suštinu. Za njih je, znaju da mogu da se oslone na mene, stvaram im osećaj sigurnosti, usput smislimo neku temu za razgovor i potrudim se da od krajnje dosadne aktivnosti napravim veoma korisnu. Pokušavam tada da se približim deci, da im budem prijatelj i da još koji trenutak provedemo zajedno. A šta bi sa umorom u međuvremenu? Pa sklonio se po strani.
Treba pogledati šta se dobija izvršavanjem date aktivnosti i lako se dođe do podizanja motivacije.
2) Premor i prezasićenost
Premor i prezasićenost utiču veoma na izvršavanje aktivnosti za koje smo i motivisani da ih uradimo. Jednostavno krenemo da ih odlažemo usled umora i pritiska koji osećamo. Tada treba poraditi na tome da se taj pritisak mentalno prevaziđe. Postoje različiti alati kako rešiti osećaj prezasićenosti. O prezasićenosti sam već pisala u prethodnom članku.
3) Perfekcionizam
Perfekcionizam često produžava vremeizvršenja neke aktivnosti i imajući na umu da nam je potrebno dosta vremena da nešto uradimo, upadamo u zamku odugovlačenja aktivnosti. U ovom slučaju treba poraditi na smanjenju perfekcionizma ili razbiti aktivnost na manje taskove koji se mogu izvršavati u različitim vremenskim trenucima. Nekada nas uplaši a onda demotiviše i skroz paralizuje kada vidimo koliko nam je vremena potrebno nešto da uradimo. Tada nam se ni ne počinje takav posao.
4) Teški i kompleksni zadaci
Nekada nemamo dovoljno znanja da uradimo neke zadatke ili su nam isuviše teški, i to nam stvara loš osećaj i ne osećamo se prijatno pri pomisli da treba tu aktivnost da uradimo. Takvim aktivnostima treba sistematski pristupati, raščlaniti ih na manje taskove, napraviti prioritete među njima i međusobne zavisnosti. Možemo da ih iscrtamo i međusobno povežemo i da koristimo pert chart dijagrame. Možemo da iskoristimo neki alat/softver za navođenje aktivnosti i iscrtavanje dijagrama, mada sve je moguće uraditi i ručno. Meni je uvek bilo najlakše kada raščlanim kompleksne zadatke, zapišem sve to i u slučaju velike složenosti nacrtam. Imala sam priliku da više puta radim menadžment IT projekata. Smatram da svi alati, mehanizmi, procedure i modeli koji se koriste u poslovnom smislu, mogu da se iskoriste i za personalni menadžment. Nakon raščlanjivanja aktivnosti na taskove, možemo onda da navedemo vremenski okvir za svaki task. Početak izvršavanja nekih taskova možemo da zapišemo i u neki online kalendar i da stavimo automatske notifikacije o početku nekih aktivnosti. Posle preostaje da radimo jedan po jedan task. Nekada za izvršenje nekih aktivnosti trebaće nam mesec dana, a nekada i godinu dana. Trebamo samo biti strpljivi i dosledni planu koji smo napravili. Najznačajnije je sve zapisati. Tako smo sigurni da ništa nećemo zaboraviti.
Za kreiranje dobrog osećaja, uvek volim da čekiram task koji završim i posle određenog vremena vratim se da pogledam šta sam sve uspela da odradim. To stvara osećaj korisnosti, ispunjenosti i zadovoljstva. Povećava se i naše samopouzdanje i sledeći put znamo da ćemo se lako odazvati izazovu rešavanja kompleksnog zadatka.
Za lični menadžment koristi mape uma i besplatan desktop alat Xmind. Jedini nedostatak mu je sto nije na cloud-u (u oblaku) odnosno nije online i ne može da mu se pristupa sa različitih uređaja. U njemu je moguće iscrtavati aktivnosti, davati im prioritete, čekirati njihovo izvršenje i veoma je lak za upotrebu.
Zaključak
Po meni prokrastinacija može nekada biti i korisna, posebno kod ljudi koji su prezauzeti. Ne opravdavam lenjost, ali i oni koji su lenji bi trebalo dobro da razmisle zašto nešto izbegavaju i da postanu svesni svog problema i da nađu način kako da ga prevaziđu. Oni koji su prezauzeti ne bi trebalo da se mnogo opterećuju time što su neku aktivnost ostavili za kasnije jer im se možda nije radila u datom trenutku. Na neki način su i privilegovani, jer umesto aktivnosti koja im se nije radila radiće nešto drugo, a korisno. Za takve je čak i popodnevni odmor značajnija aktivnost od na primer aktivnosti pranja sudova. I ne treba da ih grize toliko savest zbog odlaganja, već treba da uživaju u svojoj igri prioriteta i organizaciji, jer sam sigurna da će na kraju sve uspešno završiti. Ne treba ni da ih grize savest ako nešto nisu perfektno odradili, ako su danima sređivali kuću, iz više etapa išli u nabavku i slično. Ovo nisu izgovori, već nešto što može da sačuva zdravlje prezasićenim ljudima. Na kraju, trebalo bi svaki organizam da oseti šta je dobro za njega. Oni koji žele bolju organizaciju, a nemaju vremena da pronalaze alate i mehanizme koji im lično prijaju, mogu da se obrate nekom mentoru ili psihologu (eng. life-coach) kako bi im pomogao da kvalitetnije žive.
0 Comments